Pišem ti priču.
Sanjarenja nam je priuštila fotogafije,na osnovu kojih treba napisati priču,pa...evo uživajte!
...Vetar nosi plave pramenove,dok pahulje nalaze utočište na mom belom šalu.
Beograd.Još jedan sasvim običan dan okupanim mojim razmišljanjima i mojim viđenjima na svet.
Stojim na trgu,samo ja...ljudi oko mene vidim nekud žure ne obazirujući se oko sebe.Svoje probleme,sreću,tugu ili pak radost čini mi se kriju ...
Spuštam pogled i nastavljam dalje,tražeći razliku između skoro istih pločnika...odlučujem da ne gledam ljude. Njih nekoliko me je umalo oborilo na zemlju sebično i prosto nekulturno žureći s skupim torbama,u skupim kaputima...a evo,nema ni pedeset metara od mene vidim drugu stranu života.Starica drhteći u uglu moli za dinar.
Spustih joj par dinara u kutiju,a ona mi jedva boreći se sa životom uzvrati topli osmeh,sa još toplijim pogledom.
Odlučih da uđem u topli objekat drvenih vrata čija vrata samo što ne progovore...
Konak Kneginje Ljubice. Sve odiše istorijom,a duh vremena se oseća u slikama,nameštaju i odevnim predmetima.Evo upravo haljina koju vidim izaziva u meni sliku dame kako šeta pored nekog jezerceta pod senkama starih lipa,uzdignute glave,s blagim osmehom.
Na raskošnoj fotelji kao da mogu videti mače kako bezbrižno drema,sakriveno pod mekani jastučić...Miris čaja kao da osećam šetajući ovuda. Sve odiše toplinom,mirisom starih vremena,onih dobrih...kada niste mogli naići na staricu u uglu kako moli za dinar.
I pored svega verujem da će ono "bolje sutra" doći nekad...da će se ljudi ponovo smejati onako iskreno sa sjajem u očima,i da će svako imati svoj siguran dom gde će bar jednom moći da oseti miris čaja,i toplinu porodične atmosfere.
Ivona Ješić (Zovem se Sreća)
