Daleko je Amerika...
Zašto ljudi pričaju?
-Zato što se plaše. Plaše se kraja,smrti,i samim pričanjem ljudi stvaraju iluziju da će večno živeti. Zašto mi je teško da shvatim da je sve prolazno? Mnogo mi je teško.
11 godina prijateljstva će proteći,tamo negde,možda u magli...ako mi to dopustimo,ali mislim da mi to ne umemo.
2012.god će za Brankicu,Đoleta,Ivanu i mene biti verovatno biti jedna od gorih. Mi odlazimo. Čikago.
Biće to verovatno kišovit,letnji dan...prekriven sivim oblacima.Brankica I Đole će nas verovatno ispratiti na aerodrom. I plakaće,znam,jer plakaću i ja. Suze će teći,dok vetar nepovratno huči niz hodnike aerodroma.Ne želim da budem režiser ovog filma,a moraću.
Često uveče,kada legnem razmišljam kako ćemo mi nastaviti posle.Umem ja tako,razmišljajući i da zaplačem...umem. Svako od nas će izgraditi neki svoj put do snova,ciljeva.Najgore je što sam sigurna da u tim ciljeva možda neće biti našeg prijateljstva.
Tu je skype,facebook,mobilni telefoni,ali...nije to ona iskra iskrenosti,toplote,ljubavi dok smo zajedno.
Tek sada vidim koliko vreme brzo leti,NAŽALOST. A vidim i da se protiv sudbine ne može.
Nas četvoro smo nekako uvek bili zajedno,čak su ljudi umeli ponekad da pomisle da smo od istih roditelja.
Svaki dan je morao biti ispunjen smehom,a ponekad i suzama. Znali smo mi odlično da upijemo te suze stihovima,stiskom ruke,rečima utehe.
Ma bili smo jedno.
Teško je da ću naći prijatelje kakvi su oni.Ali...sa neke strane gledišta,sigurna sam u nas,i naše prijateljstvo,i znam da će ono trajati ma gde god se nalazili i kakve god životne bitke vodili.Ipak smo to mi!
I sada plačem,ne znam kako da isplačem sve one uspomene,i slike koje mi se nameću trenutno u glavi,valjda je to nemoguće...ali ipak plačem.
Oprostite ne mogu više da pišem...teško mi je.
ĐOLE I JA.
NEKE OD NAŠIH ZAJEDNIČKIH FOTOGRAFIJA...
ĐOLE I BRANKICA NA NAŠOJ MATURI. BILA JE TO ZA NAS NOĆ ZA PAMĆENJE...
